Svedočanstva stranih svetova

PROKLETA PROSLAVA -  Ana Žagar

Preveo Bojan Ekselenski

Moji roditelji su otišli na putovanje za godišnjicu braka. Uz puno ubeđivanja ostavili su mene sa sestrom, da same slavimo moj 12-ti rođendan.

Sa starijom sestrom Nives smo otišle u poslastičarnicu po tortu. Pre odlaska smo pogasile svetla a moje malo štene Bobija smo ostavili u mojoj sobi.

U poslastičarnici smo nas dve nabavile tortu i baš kada sam htela otvoriti vrata auta, čula sam glas iza sebe:

„Devojčice, daj mi malo torte. Molim te. Nemam para, da bih sebi kupila svoju.“

Okrenula sam se i iza sebe videh izgužvanu staru ženu sa štapom. Razmenila sam pogled sa Ines, zatim se okrenuh i klimnula sam glavom. Htela sam ispasti smešna, pa sam starici pokazala jezik i glasno se smijala. Ali, kad sam htela sesti u auto, osetila sam hladnu ruku. Čula sam i grubi glas starice:

„E, tako, sama biraš svoju sudbinu. Požalićeš dan, kada mi nisi dala da jedem, zapamti

to!“

Neprijatno me je potreslo i okrenula sam se. Starice više nije bilo. Na putu kući sam u glavi osećala odjek reči starice. Nives vide kako sam sva prestrašena:

„Verovatno je iz doma penzionera. Sigurno ima demenciju, malo je zbunjena i ne zna šta govori.“
Obe smo se nasmejale i zaboravile na staricu. Kad smo se vratile kući, našle smo upaljena svetla i to nam je bilo vrlo čudno. Požurile smo u moju sobu i ostale smo bez reči. Bobi je ležao u krvi. Sa mukom sam digla pogled ka natpisu na zidu: „Deliti je lepo.“

Odmah sam se setila starice. Počela sam plakati. Nives je izgubila svest. Odmah sam zvala 112. Čim sam završila sa telefonom, sva su se svetla pogasila. Osigurač … Požurila sam u podrum i povukla polugu osigurača. Svetla su se vratila. Brzo sam se vratila u sobu. Sledio je šok.

Bobi i Nives nisu bili tamo. Nestala je krv a natpisa više nije bilo.  Glasno sam viknula: „Ko si ti? Zašto to radiš?“

Okrenula sam se i iza sebe ugledah staricu. Na smrt sam se uplašila, jer sada je bila puno groznija. Polako mi se približavala. Obamrla sam od straha. Sakrila sam se u kutak i počela vrištati. Starica se dovukla do mene i počela me daviti. Odupirala sam se, a starica je bila jača. Gurnula me uz zid i vrat uhvatila sa svojim kandžama. Pala sam i gubila svest.

„Ana! Ana! Čuješ li me?“ Polako sam otvorila oči i iznad sebe videh Nives, a oko nje bele zidove:

„Gde sam?“ progutala sam slinu.

„U bolnici.“

„Što se dogodilo?“ prestrašeno sam upitala.

„Na rođendanskoj zabavi si se udarila u glavu. Kad si pala na tlo, u rukama ti se razbila čaša. Slomljeno staklo ti je ostavilo ranu na vratu. Izgubila si svest i zvali smo hitnu pomoć. Spavala si skoro tri sata.“

„Gde je Bobi?“

„Smiri se, kod kuće je.“

„Jel' živ?“

„Jesi luda? Zašto ne bi bio živ?“

„Gde je starica?“ prisećala sam se kandži, koje su me gušile. „O kakvoj starici govoriš?“ iznenađeno me jepogledala.

„Ona, koja me želela ubiti.“ Sestra je zabrinuto odmahnula:

„Ako još jednom kažeš nešto slično, zvaću doktora, da te pošalje na psihijatrijski pregled.“

Stala sam ispred ogledala i videh rane na vratu. Ni danas ne znam, jesu li od stakla ili kandži starice. Slika starice još danas mi dolazi u noćnim košmarima.

OSAM REČI KOJE MRZI SVAKA PLANETA - Andraž Benedik

            Preveo Bojan Ekselenski

Mutna svetla razotkrivaju pogrbljenu pojavu usred tamne radionice. Strojevi oko njega brundaju tihu pratnju, dok prstima vešto sastavlja svoje najnovije ostvarenje.

Uz zadovoljni pljesak stranica kocke je sastavljena. Njezina crna površina reflektuje zadovoljan smešak dr. Homana. Svoj najnoviji produkt drži u rukama i zadovoljno klima glavom.

„Hm … Jeste … Nije suviše teška … nije ni suviše velika. Potpuna je. Ostaje samo test.“ Kutiju stavi na sto i pripremi bezbednosnu razdaljinu. Sa pokazivačem ispred njega se

materijalizuje holo-tablet. Na njemu se ispisuju reči:

PROVERA MEHANIČKE OPREME. ZAVRŠENO.

PROVERA TERMALNIH FUNKCIJA. ZAVRŠENO.

PROVERA VIRTUALNIH ŠEMA ORGANSKIH MATERIJA. ZAVRŠENO.

PROVERA PRITISKA U SKLASIŠTIMA. ZAVRŠENO.

PROVERA DELOVANJA INJEKTORA. ZAVRŠENO.

OPTIMIZACIJA. ZAVRŠENO.

IZVRŠI? DA/NE.

Iz mantila izvuče zaštitne naočare i stavi ih na glavu. Iako je siguran u svoje proračune, iako mu mašina ne može uraditi ništa loše i mada njegove oči sad neće videti tako oštro, naočare još uvek nosi, delimično zbog opreza, delimično zbog tradicije.

Dr. Homan upali uređaj. U radionici se pojavi tiho zujanje u skladu sa preciznim mehaničkim pokretom unutar kutije.

Uhvati dah. Ne usuđuje se ispustiti ga, jer, ko zna kakav uticaj može imati na njezino funkcionisanje?

Jeste, njegov strah nema nikakvog smisla. Možda je sujeveran, ali po svim godinama i parama koje su išle u mašinu, nije spreman na rizik. Ovaj trenutak odlučuje o svemu.

Da li je njegov rad isplativ? Hoće li utonuti u zaborav, u beznačajnu prazninu istorije? Ting!

Oštar zvuk zvona ga prebaci u radionicu iz dubine nervoze. Srce mu poče u grudima divlje kucati, njegovo disanje dobi na brzini i intenzitetu. Oprezno pristupi crnoj kutiji.

Na vrhu se otvaraju slotovi. Kroz njih se izliva para, koja golica doktorove nozdrve. „Miris krompira je kakav treba da bude, a piletina“, opet omiriše, „bljah, čini mi se, da je zagorela.“

Stranica sprave se otvori i doktor izvadi tanjir pun prijatnog mirisa pare koja se uzdigla iznad krompira i pilećeg bataka. Iz mantila izvuče viljuške i ubode u krompir.

„Tekstura je prava, boja odgovara“, pričao je sam sa sobom. „E, kakav je ukus?“ Sa gomolja oduva paru i prinese ga ka ustima. Sa zadovoljstvom potvrdi uspešnost novog izuma, onda brzo proguta hranu.

„Piletinu još treba usavršiti, iako je uprkos svemu bila vrlo ukusna“, dade kompliment praznom tanjiru i u međuvremenu rukama pogladi stomak. Njegove usne se saviše prema nebu i ispuste duboko smejanje, koje je ličilo na veselo bubnjanje.

„Konačno!“ povika sa zadovoljstvom koje oseti umetnik kad ostvari remek delo.

„Konačno je rešena čovekova potreba za hranom!“ uzviknu već drugi put, a njegove ruke se usmeriše ka dalekim zvezdama.

„Nećemo više robovati organskoj proizvodnji! Na ivici novog doba čeka nas emancipacija od časne majke prirode!“ vrišti već treći put, sa tanjirom u jednoj i viljuškama u drugoj šaci.

Beskonačne mogućnosti njegovog izuma su umorne udove ispunile mladalačkom energijom. Počeo je plesati po prostoru, malo tamo, malo amo uz ritam mehaničke tutnjave. Njegove misli su odlutale daleko od usamljene radionice u susret slavi i bogatstvu. Kako bi to bilo fino, u mislima se rukuje sa važnim rukovodiocem.

O, ko ste vi? Upita ga, ali samo zbog učtivosti. A ja? Ja sam Homan. Ja, ONAJ Homan. Kako? Svakako ću prihvatiti vašu jedinstvenu ponudu za prodaju mašine. Kako se zove mašina? Ja, svakako, Homan!

U mislima je već prodao milijardu aparata, svako domaćinstvo imaće po jednog Homana. Muškarci i žene svih boja se mašini zahvaljuju za topli obrok posle završene smene, a deca ponizno mole roditelje, da im sintetizuju slatkiš.

Hvala, Homan! Najbolji si Homan! Šta bi bez tebe Homan?

Njegovo ime će odjekivati u svemiru još dugo posle njegove smrti. Svi će znati za čoveka, koji je doneo revoluciju na područje zadovoljavanja najvažnije potrebe i ljudima doneo dosad neviđenu ugodu.

Dok se ovako njiše, krajičkom oka uhvati sjaj, tanak ko igla i prolazan kao trenutak. Anomalija u tami radionice izbaci ga iz fantaziranja, đubriva njegovog umornog uma.

Laganim koracima vrati se ka mutnom belom svetlu, koje osvetljava sto. Oprezno se

približava i naginje glavu u želji, da dosegne ugao, u kojem će svetlo opet uhvatiti nepoznati predmet. „Zanimljivo“, izdahne namrštenih obrva. Ispravi se, onda hvata rukom prazan vazduh.

Tamo nema ničega, kažu mu oči, iako se u tišini nervi ispod kože tome suprotstavljaju. Na prstima drži končić, koji se poigrava optičkim receptorima. Digne ga polako, u mislima traži objašnjenje. Nijedna njegova sprava ne može stvoriti takav končić, tako lagan i tanak. Šta ga je donelo u njegovu radionicu?

Homanove umorne oči mu žele slediti – prvo nagore, pa onda nadole. Na dnu opazi stvoritelja končića.

„A! Mali pauk“, kaže samom sebi, te se približi malom stvorenju. „Vidi, ko me poseti! Kakva šteta, što nisi tako lep kao pas ili mače. Možda bih te usvojio.“

Pauk nije bio tako malen, kako je Homan mislio. Da, Homan je imao oči, umorne od posla, ali ovo nije bio mali pauk. Bio je to pravi pauk, sa osam očiju, osam nogu i velik kao pola dlana.

I pauk nije bio budala. Zna on šta će mu Homan uraditi, ako ne požuri. Brzo otkine končić sa zadnjice i potrči. Doktor se samo trzne i osmatra stvorenje, koje kao munja požuri preko stola i sakrije se ispod praznog i hladnog tanjira.

„Nemoj da se skrivaš prijatelju mali“, slatko ga pozva. „Neću ti ništa uraditi.“

Hvata tanjir i diže ga. Pauk sada bez skrovišta mahnito potrči po stolu i traži pouzdano skrovište, u kojem će biti siguran od pete cipela.

Tako pauk istrči u susret slobodi, kad mu put zatvori glatki dlan. Ogromna životinja se čak i zabavlja, kad ga ovako hirovito muči. Ko zna, šta ga čeka, ako se prepusti samilosti strašnog bića ispred njega.

Četiri okrugla, tamna oka osmatraju dobrog doktora, dok druge traže put iz zamke. Pauk čeka na trenutak, kad popusti koncentracija, koji će stvoriti priliku za bekstvo.

Homan se zagleda u daljinu i prilika se stvori – osam nogu tiho tapkaju na stolu i iza

sebe ostavi krvoločno biće. Neka pronađe drugi plen. Iskočiće preko ruba stola, koji je granica njegovog horizonta. Još malo, samo malo i on će izaći iz klopke, i uvukao se u bezbednu tamu kutka. 

Ču se glasan prasak i sto se zaljulja. Pauk udari u nevidljiv zid.

„Kako je to moguće?“ pitao bi se, kada bi ga vodio ljudski a ne životinjski instinkt.

„Kakav je to kavez,  ne vidim rešetke?“ 

„Sada vidim tvoju sebičnu namenu, ti jadno stvorenje“, kaže Homan. Glavu stavi na sto, da bolje vidi pauka.

„Odmah, čim posegnem u čašu, ti bežiš. Baš voliš, da praviš prljavštinu u mojoj radionici i dovučeš još nekoliko svojih drugova, da svojim gadnim rabotama uništite moj rad“, umorno se nasmeja. „Ali poslednja reč je moja, samo moja, dragi paučiću. A ja kažem, bićeš moj ukras. Baš ovde ću postaviti izlog, kao opomenu tvojoj vrsti.“

Ruku stavi ispod glave, da posluži kao jastuk. Pauk se u strahu makne u ugao svog zatvora, kad mu njegov tamničar pokaza široko otvorena usta. Ovo nije bio akt agresije, a pauk ne poznaje koncept zevanja.

„Ja, ja, paučiću“, umorno šapuće doktor, „možda ću te pripitomiti.“

Polako zatvori oči i napusti radionicu. Snovi ga ponesu u zemlju beskonačne slave i udobnosti, u veličanstvenu salu sa pozlaćenim zidovima, skupu hranu i vrhunskim muzičkim talentima.

Ovde se okuplja vrh društva, sama elita elite i svi žele postati prijatelji dr. Homana. Sa njim se rukuju najviši političari, najbogatiji biznismeni i najlepše devojke.

Njihove primedbe ponese ka velikoj staklenoj vitrini, iz koje prestrašeno gleda veliki pauk.

„Lično sam ga ja uhvatio“, hvali se Homan. „Iako mi se stvorenje odupiralo. Samo jedan njegov ugriz, i danas ne bih bio sa vama.“

„Želim takvu moć!“ viče političar.

„Želim takve sposobnosti!“ viče biznismen.

„Želim tako hrabrog muškarca!“ viče devojka.

„Dragi moji! Tvrd i ustrajan rad. Upornost donosi isplativost svim vašim naporima“,uz uzvišeni osmeh odgovora Homan.

„Bzzzz“, odvrati političar.

„Kako molim?“ upita Homan dižući obrve.

„Bzzzz“, odvrati biznismen. „Što se događa?“

„Bzzz“, odvrati devojka.

Sada zuje svi njegovi poštovaoci, njihova usta su široko otvorena, a oči mrtve.

Zujanje postaje sve glasnije, doktora hvata gušeći grč. Uplašeno gleda u prazninu kapaka, koji vrebaju na njega. Onda dolaze.

Kroz usta sipa mlaz insekata, roj buba poleti do plafona veličanstvene sale, neke druge gaze po lepom tlu. Njihove odvratne noge puze po zidovima i nogama prisutnih.

Insekti se sve više približavaju doktoru. Mahnito im se odupire rukama i nogama, ali ih ima suviše. Hvataju ga, počinju ga gristi i pikati.

Iz grla mu izađe oštar urlik i Homan pade sa stolice. Iz slatkih snova upao je u noćni košmar i našao se u pustinji, koja više voli insekte i bube nego zrna peska.

Ni stvarnost nije bila puno prijatnija. Ovako sklopljen na tlu doktor primeti tanak sloj buba, koji će preplaviti radionicu.

„Otkuda ste došli odvratna stvorenja?“ izdere se ka hordi, još uvek u šoku od straha košmara. „Kako dopuštate sebi da ulazite u moj dom?“ Brzo ustane na noge, udara i gazi štetočine, iako ih ima sve više i više.

Sada mu gomila buba dopire do kolena. Penju se po zidovima i prekrivaju njegove sprave. Mašine, za koje je tako naporno radio, da prorade.

Iznenađen se osvrnuo po prostoru. Kad ubije jednog uljeza, dolaze dvoje novih.

Ko je dirigent ovog upada? Šta žele od mene?

Gleda prema pauku, koji kao dobri doktor izbezumljeno uvija telom. I njegov zatvor žele preplaviti mala stvorenja, koja su ga pre hranila. Lanac ishrane je bio izopačen. Lovac je postao plen. „Ti!“ zavrišti. „Ti si mi poslao biblijsku pošast! Ali ja se ne klanjam, ni živima, ni bogu.“

Insekti se još uvek uzdižu kao voda.

Sa mukom se probio do jedne od svojih mašina, do kutije, velike kao ormar. Prstom pozove holo-tablet i unese svoja naređenja. Kroz stakleni pokrov vidi, kako mehanički udovi počnu sastavljati oružje, koje će odbraniti doktora. Rukama gura bube, koje zastiru staklo, ali bez nekog uspeha. Ako mašina bude suviše spora, bube će preplaviti mašinu i Homana.

Mali, odvratni udovi ulaze u njegove pantalone i penju se po nozi.

Uljezi vrebaju na njegov život – ne samo na snagu, koja vuče svest kroz vreme, nego i na njegovu istoriju. Na njegov rad, njegove veštine, obećana postignuća, slavu i bogastvo. Vrebaju na sve, što je, šta je bio i šta bi mogao da bude. Ako se prepusti stvorenjima, sav njegov trud biće uzaludan.

Zeleno svetlo prodire kroz mala tela na poklopcu i na njegovom licu izbriše se trunka nade. Otvori mašinu, unutra uteče roj insekata a iz nje vadi oružje, koje nabaci na ramena. Uhvati cev, koja viri iz plinskog tanka na njegovim leđima i usmeri je ka bubama.

„Tako! Šta ste mislili ogavni insekti, da me požderete? Ja ću biti taj, koji će se omastiti vašim spaljenim leševima!“

Kad pritisnu dugme, počne šištati gas, koji pokvari vazduh oko usnika. Iz džepa mantila izvuče upaljač, sa kojeg iskoči iskra. Cev ispali vatru, koja obuhvati radionicu paklenom vrućinom. Zujanje zameni siktanje plamena, koji ne razlučuje metal od mesa.

Homan je slep za opasnost od vatre dok spaljuje odvratna stvorenja, koja su napala njegov dom. U vazduhu pliva oštar smeh, senka manije, koja se komeša sa crnim dimom. Doktor ne obrati pažnju na čađ, koja mu juri u pluća, ni za vrućinu, koja ga mazi. Sa vatrom pleše piruete, smrtonosni ples sa mnoštvom sitnih bića.

Odjednom iza njega odjeknu eksplozija, koja ga baci na tlo.

Homan ošamućen i gluv pokuša da ustane, kad ga pogodi još jedan prasak, koji sruši njegovu mašinu. Tek sada, uklešten među vlastitim pronalascima stiže ga trag razuma. Samo budala bi htela obuzdati vatru kao konja.

Radionicu su razarali plameni, njegova predivna crna kocka razbijena leži ispred njega.

Hvala, Homan. najbolji si, Homan. Šta bi bez tebe, Homan?

Njegovi snovi su uništeni. Njegov kraj preteče zuri u njega.

Hvala, Homan. Najbolji si, Homan. Šta bi bez tebe, Homan?

Pored kocke prođe stonoga, koja želi pobeći vrućim kandžama vatre. Od nikuda iskače pauk, konačno oslobođen staklenog zatvora. Ugura je u usta, zatim se smrzava, kad bočnim očima osmotri doktora.

„Dobro si igrao tu igru“, kaže mu Homan. „Pozvao si svoju vrstu, da me izbriše. Ali još nije kraj, ja se nikad ne predajem. Nikad nećeš pobediti.“

Pauk ignoriše njegove reči. I njegova kuća gori i u primeru nepažnje biće to i njegov kraj. Brzo odlazi u nadi, da pronađe rupu, koja vodi napolje.

Je li to istina? Upita se doktor. Je li on privukao okrutnu sudbinu na moj prag? Nije li

on grabljivac? Izjelica odvratnih bića, koja su mi napala dom? Je li u odsustvu predatora plen postao suviše drzak?

Ne, to ne može da bude istina. Stvorenje je orkestrirao moj pad. Sav plav od zavisti, ljubomoran na moje znanje. Na moj položaj u lancu ishrane.

„Biće ti žao moj pauče!“ izdere se, kad vatra liznu tabane. Oseća, kako ga crni dim poziva na spavanje.

Radionica postaje neprepoznatljiva. Okružuju ga sve ideje i proizvodi, koji su se rodili u ovoj prostoriji. Uspomene na izgubljeno vreme, koje su sad hrana vatri. Žao mu je, ali ne života, nego slave i udobnosti, koje su mu oduzeli uljezi.

Njegove misli su prožete mržnjom ka svim nižim bićima, koja nisu zaslužila da žive zajedno sa njim.

Samo ga je njegova tvrdoglavost održala u životu, dok se njegovo meso peče iznad užarenog čelika, Homan iskoristi još poslednji uzdah, da svima najavi:

„To je moj dom! Ovde sam ja gospodar!“

OTKRIVANJE  - Barbara Jelen

Preveo Bojan Ekselenski

„Dobrodošli u osmi nivo osme dimenzije“,čuh šapat. Osetih vibracioni napon, prožima me jeza i sve dlake na telu se odlepe od kože, kao da su postale antene. Okrenem se ali nema nikoga. Drveće je i dalje okupano ranojutarnjim suncem, kos  još uvek srećno zviždi a moje srce je još uvek velika žareća kugla ljubavi. Sve je kao obično. Ali, ipak, možda nije?

„Dođi, da me zagrliš.“ Neka nepoznata sila me povuče do obližnjeg hrasta. Moćno je drvo i ruke same posegnu ka njegovom stablu. Iz mojih dlanova sija svetlo. Stavim ih na grubu koru i naslonim čelo na njega. Hiljade trnaca proleti kroz moje telo i čini se, kao da je moje telo hrast, kao da smo ujedinjeno biće. Energije se sklope u ujedinjeni krug. Obuzima me radoznalost i rađa se gomila pitanja koja ne trebam pretvarati u reči.

„Jeste. I biljke su živa bića. U materijalnom svetu je 8.400.000 vrsta živih bića, od kojih je 400.000 ljudskih. Većina njih su necivilizovana. Život je mnogo raznovrsniji nego što se čini. Interesuju li te dimenzije i kako prolaziti iz jedne u drugu? Sve je samo svest i njena gustina.

Hoćeš, da ti pokažem prvu dimenziju? Evo, ali nemoj se uplašiti, jer ćeš se okliznuti nazad i izgubićemo vezu.“

Slike prve dimenzije uzdižu se u mojoj svesti. Ogromna stabla, sva izbrazdana i kvrgava, prekrivena tamnozelenom i gustom sluzi. Slutnja ljudskih lica u slomljenim slikama. Bića, uhvaćena u drvena vlakna, tremor mišića u smrtnoj agoniji, koštano škripanje, nemo vrištanje usisanih tela. Moje telo drhti od straha, a magle pokrivaju prilike. Slika postaje mutna i osetih kako me vodi negde drugde. Druga krajnost dopire do mene. Zvuk sečenja drveća, struganja, vatrenih zuba, zapanjujući zvuci bola. Smrt drvenih divova. Smrt zelenih pluća. Ljudi koji ništa ne vide i ne osete, koji poznaju samo svoju istinu, ne znaju da seku svoju budućnost kao i budućnost planete.

Ne osuđujte nikoga, u nižim dimenzijama svest je gušća i ljudi zamišljaju da su samo oni živi. Na višim dimenzijama shvataju svoju grešku. Ostavimo tu tugu i prelazimo u slike i bića osme dimenzije. Tamo je život češće prožet radošću.

Osećam prijatnu lakoću života i vibracije postaju sve skladnije. Vazduh postaje svež i mirisan. Oblaci raznih aroma lebde oko drveća. Sva su visoka i duginih boja. Nijedno nije isto kao drugo. Grane im odzvanjaju poput bezbrižnog dečjeg smeha. Ljudi ih grle. Eterična tela drveća i ljudi su jedno. Spoznajem da je reč o prenosu isceliteljske energije sa drveća na ljude. Mirisi su tako slatki, sjaj tako magičan da bih volela da mogu ostati.

„Čak i u ovoj dimenziji postoje bol, patnja i uništenje. Ovo još nije duhovni svet. Tamo nema bede. Ovde je nekad živelo kalpavrikša drveće, kojeje imalo mistične snage. Ispunjavali su želje ljudi, koji su ih zlostavljali u sebične svrhe. Stoga su svoja tela preneli u duhovni svet, gde sada dele svoju bezuslovnu ljubav.“

Informacije počinju da se cepaju i gube. Kao da nisu podešene za pravu radio stanicu. Pojavljuje se uznemirujući zvuk. U početku zvuči kao lomljenje i neprijatan smeh. Zatim prezrivi glas: „Pogledaj, luda žena grli drvo.“ A onda: „To je jedna od onih koje treba zatvoriti u ludnicu.“

Dlanovi mi ostaju na mestu, čelo takođe. U mislima se opraštam, ali energije se zgušnjavaju, vibracije postaju sve teže. Neprijatni zvuci se povlače i tišina me ponovo obuzima. Još uvek osećam otkucaje srca, ali veza je prekinuta.

Odvajam se od hrasta i u mislima grlim čitavu šumu. Utisci polako blede, a misli se prilagođavaju svakodnevnom životu. Šuma, put i oglašavanje ptica sve je isto. Okrenem se nazad prema kući. Mislim na neobično iskustvo koje se čini potpuno nemogućim. Ali misao traje:

„Šta ako je sve istina?“